уторак, 28. август 2012.

Свети Кинески Новомученици


Воља је Господа нашега и Спаса Исуса Христа да „сви народи“ (Мт. 28. 19.) вјерују, дијеле Његове дарове, и буду спасени у Његовом Царству. Заиста, небројено мноштво људи, почевши од апостолских времена, дошло је у свјетлост познања Бога и понудило одабране плодове „Исусу, Начелнику и Савршитељу вјере“ (Јевр. 12. 2.). Ови су плодови Вјере нарочито чудесни и мирисни када су обојени пурпурном бојом крви жртве и мучеништва из љубави према Првом Мученику, Христу.
Ове године се обиљежава стота годишњица од када је крвљу сопствених мученика натопљена једна огромна, многољудна и удаљена земља – Кина.
Сјеме Вјере је посијано тамо веома давно. Православље је у Кину дошло преко Русије у 14. и 17. вијеку, али у систематском и организованом облику тек у 19. вијеку.  Свети Синод Руске Православне Цркве показао је интерес за овај подухват и послао у Кину способне раднике на Њиви Господњој.  Тако су, након 1860. године, Свето Писмо и литургијске и духовне књиге преведене на кинески језик, и број домаћих кинеских Православних Хришћана је почео да расте.

Архимандрит Инокентије (Фигуровски) је 1897. године  послан у Кину, гдје је проширио мисионарску дјелатност, остваривши сјајне резултате.
Међутим, управо током тог периода, аутохтони Кинези су снажно реаговали не само против економске, него и против „духовне“ инфилтрације „странаца“ у њиховој земљи. Растући талас јавног незадовољства, у почетку толерисан, а касније и подржаван од стране државе, достигао је огромне размјере и развио се у побуњенички покрет. Западњаци су назвали чланове овог покрета „Боксерима“, можда највише захваљујући њиховој распрострањеној преокупацији традиционалним борилачким вјештинама и ритуалима, на основу чега су – како су сами „боксери“ вјеровали – били нерањиви за своје непријатеље.
Били су то, заправо, кинески ратници који су убрзо прешли из „одбране“ у „напад“, подстицани мистицизмом, екстремним национализмом, ксенофобијом и отвореним антихришћанством, а нарочито испадима западних трговаца и „мисионара“ који су несумњиво испољавали агресивност према домаћем становништву.
Овај устанак, познат под називом „Боксерски устанак“, са својом антихришћанском јарошћу, почео је 1899. године, а достигао свој врхунац 1900. године. Напади против свих „странаца“ достигли су невјероватан степен окрутности и бруталности. Малобројна, али снажна Православна мисија у Пекингу, наравно није могла да измакне пажњи побуњеника, иако није имала везе са „опасним“ Западним верзијама Хришћанства. Према схватањима „Боксера“, сви њихови кинески земљаци који су постали Хришћани су се одрекли вјере својих предака, и сходно томе, постали су издајници; због чега је било неопходно да се врате својој првобитној религији или да буду дивљачки убијени.
1. јуна 1900. године, зграда која је припадала Православној мисији у Пекингу је спаљена заједно са свим списима и осталом опремом. Такође је спаљена и црква Пресвете Богородице. Иста судбина је задесила све Православне цркве и у другим дијеловима земље. Неколико руских мисионара је успјело да се склони на вријеме.
11. јуна, Православни Кинези у Пекингу су примили мучеништво. Помахнитали побуњеници су подметнули пожаре у кућама Православаца, гдје је су сабрани укућани пострадали на један жалостан начин. Неколико их је изгубило храброст, и из страха од мучења и смрти, принијели су жртву идолима. Ипак, већина је примила славно мучеништво.
Људи, жене и дјеца су немилосрдно мучени: били су раскомадавани, распорених утроба, задављени, спаљивани и обезглављени. Многи су одвођени ван града у идолске храмове гдје су ритуално спаљивани на смрт.
Драматичан је заиста био напад на породицу првог и јединог кинеског свештеника, оца Митрофана Ци-Чунга. Многи Православни Хришћани су похрлили к њему да нађу утјеху и подршку. Идолопоклоници су заробили оца Митрофана, заклали као јагње његовог 23-годишњег сина Исаију, пред његовим очима, затим мучили његову супругу Татјану и његовог млађег сина Јована, који је једва имао осам година.  Коначно, мучили су и свештеника, будући да нису успјели да га убиједе да се поклони идолима.
 „Одричеш ли се Христа?“, питали су свештениковог сина и дијете Мученика, Јована. Након што је он смјело одговорио да Га се никада неће одрећи, одсјекли су му нос, уши и прсте. Осмогодишње дијете Мученик, издржало је све са запањујућим самоодрицањем и смиреношћу: „Није тешко страдати за Христа“, признао је он у заносу, на запрепашћење својих мучитеља.
Наредног дана, убијен је заједно са својом мајком, попадијом Татјаном, и Маријом, деветнаестогодишњом вјереницом свога брата, Мученика Исаије. Марији је било допуштено да оде како би избјегла смрт, али је она више вољела да остане у кући свога таста, мученика оца Митрофана, и свога вјереника, мученика Исаије, те да са њима заједно буде прослављена: „Родила сам се овдје, близу цркве Пресвете Богородице, и овдје ћу и умријети!“, одговорила је храбро и одлучно.
Мала Православна мисија у Пекингу, која је бројила приближно хиљаду чланова, понудила је Цару Славе 222 храбра и побједоносна мученика: „Ово је слава Цркве, ово је богатсво Царства!“. Само неколико их је познато по имену; поред малочас поменутих, међу њима су и: катехета Павле Ван, мисионар Иа Вен, Клемент Куи-Кин, Матеј Хаи-Цуан, његов брат Витус, Ана Чуи... Сви они су, међутим, уписани у „Књизи живота“ (Филипљ. 4. 3.) и радују се у „Цркви првородних, записаних на небесима“ (Јевр. 13. 23.)!
Неколико мјесеци касније, побуна је угушена од стране снага Западних сила. Епископ Инокентије (Фигуровски), који је у међувремену канонизован, изградио је 1902. године  храм Свих Светих Мученика на мјесту страдања кинеских Новомученика. Њихове преостале свете Мошти су сакупљене и са страхопоштовањем смјештене у крипту овога храма.
Светитеље су одмах почели да прослављају у мјесту њиховог страдања, а 1903. године  им је написана служба и иконописана икона.
Мисија у Кини је наставила са својим актиностима још педесет година, када је престала да постоји због комунистичке доминације у земљи. 1956. године отишао је задњи руски свештеник.
Нека би се молитвама Светих Новомученика кинеских обновила свјетлост Православља у њиховој земљи, и ојачала нас на путу ка Спасењу. Амин! 

                                                                                                                                             Извор

Нема коментара: