среда, 22. јун 2016.

Поуке младој удовици - Свети Јован Златоусти

Ову поуку је св. Јован Златоусти упутио младој удовици чији је муж по имену Тирасије био угледан и побожан човек, а умро је у цвету младости, након пет година супружништва. Упутивши младој удовици хришћанске утехе и савете, светитељ се дотиче неких историјских догађаја и ликова, на основу којих се може извести закључак о времену настанка писма. Тако 4. одломак 1. поуке помиње да тадашњи римски цар ратује са варварима, односно говори се о цару Теодосију Великом, који је од времена свог проглашења за цара 379. г. водио готово непрекидан рат са Готима, све до њиховог коначног пораза 382. г. На основу тога се може закључити да поука није написана пре 380. г. нити после 382. г.

Сви ће се сагласити са тобом и нико, чак ни међу најмудријима [најпобожнијима], неће ти противуречити у томе да си задобила страшан ударац и да ти је стрела, послата са неба, задала готово смртоносну рану. Међутим, као што ни рањеници не би требало да проводе време у плачу и сузама него би требало да се свесрдно побрину за исцелење рана како им оне, будући занемарене, не би више изазивале сузе и појачавале пламене патње, тако и ти треба да прихватиш разумну утеху и да се, зауставивши бујицу суза, макар накратко препустиш речима оних што желе да те утеше.


Због тога те нисам ни узнемиравао у време најдубље жалости, у време када те та муња [тј. неочекивана несрећа] тек погодила. Сачекавши тај временски размак и остављајући те да се заситиш јецајима, ја сада, када си најзад добила могућност да унеколико прогледаш у тој магли и да отвориш уши за оне који се труде да те утеше, утешним речима дворкиња прилажем и своје. Онај, ко би почео да те уверава да престанеш да се жалостиш онда, када је бура још увек била велика и жалост веома снажна, тај би само још више појачао твоје јецање и својим речима додао би много хране огњу [жалости], а на себе би навукао незадовољство и мишљење да је твој непријатељ и неразуман човек. Када је бура, најзад, почела да се смирује и када је Бог најзад утишао разјареност таласа, и ја сам слободан да развијем једра својих речи. У време умерене непогоде вештина ће, можда, бити у стању да помогне; када пак наиђе несавладиви налет ветра, тада ни искуство не доноси никакву корист.

Из свих ових разлога ја сам све претходно време ћутао, па сам се и сада тешко одлучио да се огласим, и то тек када сам од твог ујака чуо да напокон могу да се одважим на то, и да су се већ усудиле да о томе са тобом дуго разговарају и слушкиње, и познанице, и рођаке, и остали који су ти блиски. Ако прихваташ њихове речи, ја се надам и уверен сам да нећеш презрети ни моје, него да ћеш их, колико год је могуће, саслушати спокојно и без пометње. Женски род превасходно има велику потребу за састрадањем других; када се томе дода и младост, и превремено удовиштво, и неискуство у пословима, и велико мноштво брига, па још уколико је све претходно време било проведено у задовољству, изобиљу и богатству, онда се жалост неколико пута увећава, и ако она, која јој је изложена, не добије помоћ са неба, онда је и нека случајна помисао може дотући. У томе налазим први и највећи доказ велике божанске бриге о теби.
Уистину, то што се и поред изненадног стицања толиких несрећа ниси угушила од бола и што ниси били лишена оног разбора који по природи поседујеш, није било дело људске помоћи него деснице Свемогућег, оног Разбора који се не може измерити и оне Премудрости, која се не може испитати [истражити], дело Оца милосрђа и Бога сваке утехе: Јер Он нас раздре и исцелиће нас, рани, и завиће нас, и оздравити нас, каже пророк (Ос. 6,2). Док је са тобом живео твој блажени муж, ти си уживала у поштовању, пажњи и бризи, и то си уживала онолико колико се то може добити од човека; када га је Бог узео Себи, Он Сам је преузео његово место. То нису моје, него речи блаженог пророка Давида који каже: Господ сироту и удову прима (Пс. 145,9), док Га на другом месту назива Оцем сирочади и Судијом удовица (Пс.67,5), и често можеш видети Његово велико старање о њима.

2. Како, међутим, сам назив [удовице], тако често изговаран, не би узнемиравао твоју душу или те збуњивао помишљу о томе да си га задобила у самом цвету младости, хоћу унапред да ти говорим о томе и да ти објасним да назив удовице не означава несрећу него почаст, и то највећу почаст. Немој ми, молим те, као доказ наводити погрешно мишљење гомиле, него послушај закон блаженог Павла или, још боље, Самог Христа, јер је оно што је говорио Павле, говорио Христос кроз њега, као што је и сам рекао: Тражите да искушате Христа Који у мени говори (2.Кор. 13,3). Шта он, дакле, каже? Да се не уписује међу удовице млађа од шездесет година (1.Тим.5,9) и млађе удовице не примај. Тим и другим речима он жели да нам укаже на узвишеност тог положаја [удовиштва]. Када износи заповести о епископима, он нигде не помиње број година, а овде то чини с великом прецизношћу.

Зашто он то чини? Не, наравно, због тога што је удовиштво узвишеније од свештенства, него зато што [удовице] наилазе на веће недаће него они [епископи], будући да их са свих страна окружује мноштво дела, заједничких и појединачних. Као што је град неограђен зидинама приступачан свима који желе да насрну на њега ради пљачке, тако је и млада удовица са свих страна окружена мноштвом злонамерних људи који не желе само да се домогну њеног иметка, него настоје и да оскрнаве њену целомудреност. Можемо указати и на друге, а не само на ове поводе за њен пад. Тако, на пример непоштовање [презир] укућана, замршеност послова, лишеност некадашњег поштовања, видљиво благостање њених вршњакиња, а често и жеља за задовољством, приклањају удовице да ступе у други брак. Међу њима се могу наћи и такве које не желе да ступају у законити брак са мушкарцима, па потајно и скривено живе са њима. Оне то чине зато да би се наслађивале похвалама за удовиштво. Према томе, овај положај [положај часне удовице] не само да није сраман, него га људи чак сматрају достојним дивљења и поштовања, и то није случај само код нас верујућих него и код неверујућих.

Сећам се како је, док сам још био млад, поред осталих и мој учитељ (а он је осећао сујеверни страх више од свих осталих људи), изражавао поштовање мојој мајци. Желео је да, по обичају, од оних који су га окруживали дозна ко сам ја, а онда се, након што је чуо да сам син удовице, распитивао о старости моје мајке и времену њеног удовиштва. Када сам рекао да јој је четрдесет година и да је прошло већ двадесет година откад је остала без мог оца, он се запрепастио, гласно ускликнуо и обративши се присутнима рекао: „Ах, какве жене имају хришћани!" Такво дивљење и поштовање не исказујемо том положају [удовиштву] само ми, него и идолопоклоници [незнабошци]. Знајући све то, блажени Павле је рекао: Да се не уписује међу удовице млађа од шездесет година (1.Тим.5,9). Уосталом, он не сматра да она треба да буде придружена овом светом збору [удовицама] само по броју година, него додаје и друге особине, говорећи: Да је осведочена у добрим делима, ако је децу одгајила, ако је гостољубива била, ако је светима ноге прала, ако је невољнима помагала, ако је ишла за сваким добрим делом (1.Тим.5,10). Каква проба, са каквом их пажњом испитује, какве врлине он захтева од удовице и са каквом их прецизношћу наводи! Он то не би учинио да није желео да јој повери дело достојно поштовања и уважавања. А млађе удовице, каже, не примај, и додаје разлог: Када их страст одвоји од Христа, хоће да се удају. Тим речима апостол жели да нам наговести да се жене, лишене мужева, уместо са њима сједињују [заручују] са Христом.

Погледај како он овим речима показује да је тај савез лак и угодан. Управо у речима: када их страст одвоји од Христа, хоће да се удају, он о Христу говори као о неком кротком мужу који не поступа строго према њима, него им допушта да живе слободно. Он није овде прекинуо свој говор, него и у другој прилици пројављује велику бригу о удовицама, казавши: Она која се одала насладама, жива је умрла (1.Тим.5,б). А права удовица и усамљеница нада се у Бога и проводи у молитвама ноћ и дан. Он и у Посланици Коринћанима говори: Блаженија је ако остане тако (1.Кор.7,40).

3. Видиш ли какве се похвале исказују удовиштву, и то у Новом Завету, када је већ заблистала лепота девствености? У то време, међутим, сјај девствености није могао да засени светлост удовиштва, оно још увек сија и има своје сопствено достојанство [превасходство, врлину]. Када, дакле, спомињемо удовиштво, немој га сматрати понижавајућим, нити нечим достојним осуде, јер ако је оно достојно осуде, онда је то још више девственост. Није, међутим, тако, и неће ни бити! Ако сви ми поштујемо и уважавамо оне жене које живе уздржано још док су им мужеви у животу, како онда да не поштујемо и не хвалимо оне које и након смрти својих мужева показују према њима исту благонаклоност [љубав] као и раније?

Док си живела заједно са блаженим Тирасијем, уживала си, као што сам рекао, и поштовање и пажњу какве се само могу добити од човека; сада пак уместо њега имаш Свегосподара Бога Који те је и раније чувао, а сада ће се још више и са још већом бригом старати о теби. Као што сам рекао, Он нам је већ показао Своје посебно промишљање о теби тиме што те сачувао здравом и неповређеном усред тако горућих брига и жалости, и није допустио да доживиш нешто нежељено. Ако Он није допустио да у време такве буре дође до бродолома, онда ће утолико пре сачувати твоју душу у време затишја и олакшаће ти, како бреме удовиштва, тако и невоље за које се сматра да из њега произилазе.

Ако те не збуњује назив удовице него губитак таквог мужа и ја ћу се сагласити с тобом и признати да на читавој земљи, међу мирјанима, није било много тако љубвеобилних, кротких, смирених, искрених, савесних и благочастивих људи. Да је он у потпуности ишчезао и да се развејао у ништавило, требало би да жалимо и тугујемо. Међутим, ако је упловио у мирну луку и ако се преселио код свог истинског Цара, онда због тога не треба да жалимо него да се радујемо. Та смрт није смрт, него једна врста пресељења и премештања из горег у боље, са земље на небо, од људи код арханђела и анђела, код Господара арханђела и анђела. Док је овде на земљи био у војној служби код цара, могао је да очекује многе опасности и замке од завидљиваца јер су се, сразмерно нарастању његовог угледа, умножавале и замке његових непријатеља. Након што је отишао одатле, не мора више да подозрева ништа слично.

Према томе, уколико се жалостиш због тога што је Бог узео Себи тако благог и врлинског човека, утолико треба и да се радујеш, јер се он одавде преселио са великом сигурношћу и славом и, избавивши се од опасности садашњег непостојаног живота, обитава у великом миру и спокојству. Уистину, зар није чудно што небо не сматрамо много бољим од земље и што оплакујемо оне који су се одавде пресели ли тамо? Да је овај блажени човек живео срамно и противно вољи Божијој, требало би да жалимо и јецамо због њега, не само након смрти, него и током његовог живота. Међутим, како је он припадао пријатељима Божијим, требало би подједнако да се радујемо не само док је био жив, него и сада када је мртав. А да управо тако треба и поступати, ти си, наравно, слушала од блаженог Павла који каже: Имам жељу умрети и са Христом бити, што је много боље (Филипљ. 1,23).

4. Ти, можда, чезнеш да слушаш мужевљеве речи и да се наслађујеш заједницом са њим, желела би да му се, као и раније, обраћаш и да уживаш у слави, сјају, поштовању и сигурности које си имала крај њега, тако да те збуњује и растужује губитак свега тога? Ти и сада можеш очувати исту љубав према њему какву си осећала и раније. Сила љубави је таква да она обухвата, сабира и сједињује не само оне који су уз нас, у нашој близини и које видимо, него и оне који су од нас далеко; нити дуготрајност времена, нити велико растојање, нити било шта томе слично, не може да пресече и да прекине душевну блискост. Ако пак желиш да га видиш и лицем к лицу (а поуздано знам да то желиш), онда сачувај његову ложницу неприступачном за другог мужа, потруди се да се с њим изједначиш по животу, и ти ћеш коначно отићи одавде да би била у истом збору са њим, а онда више нећете живети заједно пет година, као овде, нити двадесет или сто, ни хиљаду или две хиљаде, ни десет хиљада или неколико десетина хиљада година, него у безграничне и бесконачне векове. Наслеђивање тих места починка не дешава се по телесном сродству, него по истоветном начину живота.

Ако је истоветност живота довела и Лазара, Аврааму сасвим непознатог, у само његово наручје, и многе, од истока до запада, удостојила да обитавају крај њега, онда ћеш и ти задобити оно место починка заједно са прекрасним Тирасијем, уколико будеш хтела да живиш онако како је он живео. Тада ћеш га опет видети, али не у оној телесној лепоти са којом је умро, него у неком новом сјају, много блиставијим од сунчевих луча. Ма какву узвишеност да достигне, садашње тело је пропадљиво; међутим, тела оних који су угодили Богу обући ће се у славу каква се овим очима не може ни гледати. Неке њене знаке и нејасне трагове Бог нам је показао како у Старом, тако и у Новом Завету. У Старом Завету је Мојсејево лице блистало таквом славом да Израиљци нису могли ни да гледају у њега, док је у Новом Завету, далеко снажније од Мојсејевог, заблистало Христово лице.

Реци ми: ако би ти неко обећао да ће Тирасија учинити царем читаве земље и да је из тог разлога заповедио да се растане са тобом на двадесет година, а онда обећао и да ће ти га након тога вратити, са круном и у пурпурној одежди, а да ће и тебе учинити учесницом у његовој слави, зар ти не би спокојно и са потребном разборитошћу поднела такав растанак? Зар се не би обрадовала таквом дару и сматрала га врло пожељним? Поднеси тај растанак и сада, али не због земаљског царства, него ради небеског, не зато да би поново видела мужа у златној одежди, него у бесмртности и слави каква је својствена небожитељима. Ако сматраш да је дуготрајност времена [растанка] неподношљива, он ће ти се, вероватно, понекад јављати у сновима, разговарати са тобом као и раније и показиваће ти своје лице за којим толико чезнеш. Нека ти то буде утеха уместо писама или, боље речено, чак и разговетнија од писама. Тамо се виде само слова, а овде ћеш моћи да видиш и лик, и кротки осмех, и телесни став, и корачање, моћи ћеш да чујеш звук и да препознаш најмилији глас.

5. Ако још жалиш за оним спокојством каквим си се раније наслађивала, а можда и за оним надама по којима су му биле у изгледу још веће почасти (слушао сам да је он убрзо могао достићи високи положај ипарха, тј. намесника, и мислим да то највише мучи и збуњује твоју душу), онда замисли оне што су били на вишем степену достојанства него он, а окончали су живот на врло тужан начин. Подсетићу те на њих. Ти си, можда, слушала о Теодору са Сицилије, који је припадао врло истакнутим људима. Превазилазећи све својом лепотом, крупним стасом и одважношћу пред царем, имао је већу моћ него било ко од оних блиских цару. Међутим, он те добробити није уздржано [кротко, смирено] прихватио, него је смишљао зло против цара [Амијана Марцелина]. У томе је био разобличен, због чега је затим кажњен на врло тужан начин. Његова жена, пак, која ни по чему није заостајала за твојим благородством, нити по васпитању, нити по пореклу, нити у било ком другом погледу, била је истог часа лишена све своје имовине па чак и слободе, и била је прибројана најамној послузи, принуђена да живи горе од било које служавке, имајући ту предност у односу на друге што је својом изузетном несрећом изазивала сузе свакоме ко би је видео.

Причају и о Артемизији, жени врло знаменитог човека. Како је и он желео да се домогне највише [царске] власти, она је доведена до истог таквог сиромаштва и била осакаћена. Наиме, како су јој делимично обиље суза, а делимично и величина жалости, помрачили вид, њој је сада потребна туђа помоћ како би дошла до туђих врата и на тај начин добила неопходну храну. Могао бих да ти укажем и на многе друге породице које су претрпеле такве несреће, када не бих тако добро познавао благочашће и разборитост твоје душе која не жели да тражи утеху за своју жалост у туђим несрећама. И поменуте примере навео сам једино због тога да би се уверила да су људска дела ништавна и да је, уистину, како каже пророк, свако тело трава и сведобро његово као цвет пољски (Иса.40,6). Уколико се човек више уздиже и уколико задобија више сјаја, утолико дубљи бива његов пад, и то се не дешава само потчињенима него и онима што царују. Не може се наћи појединачни дом који би био испуњен таквим несрећама каквим бивају испуњене царске ложнице: и превремено сиротанство, и удовиштво, и насилне смрти, и убиства, далеко грешнија и тежа од оних о којима се приповеда у трагедијама, нарочито погађају заодевене том влашћу.

6. Да се не позивамо на древне примере, рећи ћу ти да су од он их, који су владали у нашем веку, а било их је укупно деветорица, само двојица умрла уобичајеном [природном] смрћу. Што се тиче осталих, један је погинуо од тиранина, други у рату, трећи у завери својих стражара [телохранитеља], четвртог је убио онај исти који га је довео на престо и обукао у царски пурпур. Њихове жене су, како кажу, помрле, неке од отрова, а неке пак од превелике туге. Међу живима је још само једна, која има дете - сироче и дрхти од страха да је не убије неко од властелина због страховања у погледу будућности; друга тек што се, захваљујући посредовању многих, вратила из прогонства у које ју је раније отерао њен господар. Што се тиче жена оних који су сада на власти једна је, ослободивши се претходних несрећа, заједно са том радошћу доживела и велики бол јер је господар [цар Грацијан] још увек врло млад и неискусан, а окружен је мноштвом злонамерника; друга је сасвим исцрпљена од страха и живи горе од осуђених на смрт јер њен муж, од времена када је ставио круну па све до сада, проводи време у ратовима и бунама [цар Теодосије Велики] и, више него од несреће, она страда од срамоте и свеопштих прекора. Наиме, никада се раније није догодило оно што се догодило сада, односно да варвари, изашавши из своје земље продру хиљаду, па и више хиљада стадија у нашу земљу, спаљујући села и заузимајући градове. Они и не помишљају да се врате кућама него, као да се забављају неком игром а не ратом, исмевају све што је наше. Неки од њихових царева је, како кажу, рекао да се чуди бестидности наших војника који блеје боље него овце, а још се надају да ће победити и неће да напусте свој крај. „Ја сам се", говорио је он, „већ презаситио од тога да их стално побеђујем." Шта мислиш, како је у души цара и његове супруге када слушају овакве речи?

Кад сам ти поменуо овај рат, пред мојим очима се појавио дугачак низ удовица које су некада блистале због части [достојанства] својих мужева, а сада су се одједном обукле у туробну и црну одећу и све време, и дању и ноћу, проводе у сузама. Њима се није догодило оно, што се десило твојој уваженој глави. Ти си, најпоштованија, видела свог прекрасног мужа како лежи на одру, слушала си његове последње речи, поучио те како да водиш домаћинство и дознала си за завештање којим те је у потпуности заштитио од користољубивих људи и клеветника. Осим тога, често си падала пред њега, кад је већ лежао мртав, целивала си његове очи, грлила га и оплакивала, видела си са каквим су га почастима испратили у гроб, сама си припремила све што доликује погребу какав је његов и често посећујеш његов гроб, а што није мала утеха у жалости. Оне су, међутим, биле лишене свега тога: послале су своје мужеве у рат надајући се њиховом повратку, а уместо мужева добиле су горку вест о њиховој смрти; они, што су дошли код њих, нису им донели тела њихових мужева него само причу о начину на који су погинули. Постоје и оне које се нису удостојиле ни такве приче и зато нису могле ни да дознају како су њихови мужеви пали у бици, за-трпани мноштвом убијених. Зар нас чуди што су тако погинули многи од војсковођа, када је и сам цар, сакривши се са неколицином војника у једном селу и не усудивши се да из њега изађе и супротстави се нападачима, остао тамо а они га запалили, тако да је изгорео заједно са свима који су се ту затекли, не само са људима, него и са коњима, оружјем и зидинама, и да се све то претворило у пепео [цар ВалентЈ. Такву вест о цару су, уместо њега самог, његовој жени донели они што су се заједно са њим упутили у бој.

7. Ни по чему, уистину се ни по чему овоземаљски сјај не разликује од позоришне представе и од лепоте пролећних цветова; он, као прво, ишчезава и пре него што се појави, а затим, ако и опстане током извесног времена, убрзо ишчезава. Шта је ништавније од почасти и славе коју указује гомила? Какав она доноси плод, какву корист? Каквом добром циљу [крају] она приводи? О, кад би то била једина жалост која са њом иде! Они који су се предали тој страшној господарици [славољубљу] не само да не добијају ништа добро, него су, поред тога, присиљени и да стално трпе много тога неугодног и штетног. Она влада над онима који јој се препусте, и уколико јој ове слуге више угађају, она их мучи све суровијим заповестима; онима пак који је презиру и одбацују она не може да се освети. На тај начин, она је свирепија и од тиранина и од било које звери, јер и тиранин и звер често због миловања постају кротки, док је ова страст посебно тада сурова уколико јој се више покоравају и, ако пронађе некога ко јој је послушан и спреман на све, неће одустати да му било шта заповеди. Њен саборац је још једна страст, коју непогрешиво можемо назвати њеном кћерком. Када се она сама, одгајена и отхрањена, снажно укорени у нама, тада се рађа гордост [умишљеност, преузношење] која, ништа мање него она сама, може бацити у понор душу оних што су јој се предали.

Кажи ми, дакле, да ли плачеш зато што те Бог избавио од тако страшног ропства, што је те погубне болести у потпуности спречио да ти приступе? Док ти је муж био жив, оне нису престајале да продиру у твоје душевне помисли, а кад је он умро, оне не могу више ни са једне стране да насрну на твој ум. Зато ти преостаје да не плачеш због њиховог удаљавања и да не допустиш њихову неподношљиву тиранију, јер тамо, где почну снажно да делују, оне све руше и разарају до темеља. И као што многе развратне жене, по природи ружне и одвратне, шминкањем и улепшавањем обмањују још неискусне душе младића, а када их потчине својој власти поступају са њима горе него са најнижим слугама, тако и ове страсти, славољубље и гордост, скрнаве човекову душу више од било какве нечистоте. Због њих су многи богатство сматрали за добро, а без њих ни оно не изгледа привлачно. Они, који су успели да у народу задобију славу сиромаштвом, не само да нису настојали да се обогате, него су и презирали злато које им је нуђено у великим количинама.

Није потребно да ти указујем на такве људе, јер ти боље од мене знаш за Епаминонда, Сократа, Аристида, Диогеиа или Кратиса, који је своју њиву предао да буде пашњак за овце. Други, који нису поседовали богатство, а увидели да им сиромаштво може донети славу, окренули су му се [сиромаштву] истога часа. Кратис је одбацио и оно што је имао, и ето са каквом су махнитошћу сви настојали да придобију ту свирепу звер [славу].

8. Нећемо, дакле, плакати што нас је Бог избавио из срамног, достојног подсмеха и сасвим понижавајућег робовања тој господарици; она једино има блиставо име, док у стварности оне, који су јој се препустили, доводи у стање сасвим супротно том имену и не постоји нико, ко се не би смејао човеку спремном да било шта учини ради славе. Знаменит и славан може постати само онај ко то не захтева, а онај, који славу од гомиле сматра за нешто велико и све подноси и чини како би је задобио, тај је не достиже нити је добија, него заслужи све оно што јој је противно: исмевања, осуде, оговарања, непријатељство и мржњу. То се обично не дешава само мушкарцима него и вама, женама, и то посебно вама. Оној, која сачува једноставност и у изгледу, и у начину ходања, и у одевању, која ни од кога не захтева да јој указује почасти, таквој се диве све жене, надахњују се њом, величају је и желе јој све најбоље, док се од славољубиве с мржњом одвраћају, клоне је се као неке дивље звери и обасипају је хиљадама клетви и клевета.

Ако не трчимо за светском славом, ми не само да ћемо избећи та зла, него ћемо, осим оног што је речено, задобити и оно најважније од свега, тј. постепено ћемо научити да се уздижемо, да се узносимо ка небу и да презиремо све земаљско. Онај, ко не тражи почаст од људи, ма какво добро да чини, све то ради спокојно и, било да су околности његовог живота несрећне или пријатне, оне му неће нанети никакву штету: прве неће бити у стању да га поразе и сруше, а друге неће моћи да га учине гордим и надменим, и он ће, усред свих непостојаних ствари и пометњи, остати изван сваке промене. То ће се, надам се, ускоро десити и са твојом душом и ти ћеш нам, удаљујући се од свега житејског, показати небески начин живота. Онда ћеш се смејати тој слави коју сада оплакујеш, увидевши колико је привидна и испразна њена маска.
Ако, дакле, желиш да нађеш спокојство какво си имала док је твој муж био жив, да очуваш имање и да не будеш изложена било каквим сплеткама људи хоји се користе туђом несрећом, онда пренеси на Господа брту своју и Он ће те прехранити (Пс.54,23), јер је речено: Погпедајте на стара поколења, и видите: ко је своје наде полагао на Господа и био постиђен, или ко је обитавао у заповестима Његовим и био напуштен (Прем.Сир.2,10). Онај, Који ти је сада помогао да поднесеш тако неподношљиву несрећу и умирио те, Тај ће те и убудуће штитити од невоља, а ти ћеш се и сама сагласити са мном да већу несрећу од ове нећеш доживети. Ако си већ са таквом храброшћу поднела садашњу несрећу будући, поред тога, и неискусна, онда ћеш много лакше поднети - а не дао Бог да тога буде - све оно неповољно што ти се касније догоди. Према томе, најпре тражи небо и све оно што води тамошњем животу, и та да ти ништа овдашње не може наш кодити, па чак ни сам господар таме овога света (Еф. 6,12), осим ако ми самима себи не нашкодимо. Чак и када би нам неко отео имање, када би нам исекао тело, све то за нас није ништа уколико нам душа остане здрава.

9. Ако пак желиш датвоје богатство буде безбедно па чак и да се умножи, ја ћу ти показати и начин за то и место где не може продрети нико од злонамерних људи. Какво је то место? То је небо. Пошаљи га свом прекрасном мужу и онда ни лопов, ни злонамерник, ни било шта друго штетно, неће моћи да га додирне. Ако то богатство будеш сабирала тамо, оно ће ти донети највећу корист, јер све што је засађено на небесима доноси већи и бољи плод, [плод] какав природно и даје оно што је укорењено на небесима. Поступиш ли овако, онда погледај каква ћеш добра задобити; као прво, вечни живот и добра обећана онима што љубе Бога: Што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође (1.Кор.2,9), а затим и вечни саживот са твојим прекрасним супругом. Избавићеш се од овдашњих [овоземаљских] брига, бојазни, опасности, замки, непријатељства и мржње. Док будеш чувала богатство, можда ће наићи људи који ће га присвојити за себе, а ако га пренесеш на небо, водићеш безбедан, сигуран и живот преиспуњен спокојством, наслађујући се истовремено и самосталношћу и побожношћу. Уистину, врло је неразумно што, желећи да купе њиву, траже плодну земљу, а када се уместо земље предложи небо и [могућностЈ да се тамо задобије место, остају на земљи трпећи на њој недаће, јер нас често обмањују земаљске наде.

10. Ако твоју душу снажно помућује и узнемирава то што се твој муж више пута надао да ће стећи звање ипарха [намесника] и што је био узет пре него што је задобио то звање, онда најпре помисли на то да је та нада, макар и сасвим очигледна, ипак била само човечија нада која се често не остварује. У животу сусрећемо многе случајеве када су, наизглед најне-сумњивије наде, остале неиспуњене, док се, напротив, често дешавало да се обистини оно што нам ни на памет није падало. Као што видимо, то се непрестано дешава и са влашћу, и са царствима, и са наследствима, и са браковима, и са свим осталим.

Иако је време [испуњења такве наде] било сасвим близу, догодило се према пословици: „Човек снује а Бог одлучује" док и Писмо каже: Одјутра до вечери промени се време (Прем. Сир. 28,26). Тако човек данас царује, а сутра умире. Објашњавајући нам неистинитост наде, Премудри каже и ово: Мно-ш тирани седепи су на земљи, а онај, о коме нису мислили, носио је круну (Прем.Сир. и,5). Тако је и за твог мужа неизвесно да ли би за живота задобио такву власт, а непредвидивост будућиости и друге околности приморавају ме да посумњам у то. Одакле видимо дабион, ако би остао жив, досегао ту власт, да му се не би десило управо супротно, да не би изгубио и оно звање које је имао, било због болести, било због зависти и злобе људи који желе да му нашкоде било услед неке друге недаће? Уосталом, прихватимо као несумњиво да би он за живота неминовно досегао ту висину. Међутим, уко лико је више звање, њега неминовно прате и веће опасности, бриге и замке.

Нека чак и не буде тако; допустимо да би он то море препливао безбедно и веома спокојно. Реци ми, какав би био крај? Зар не би био овакав исти, као и сада? Чак 6и, можда, био непријатнији и непожељнији. Као прво, он би касније видео небо и све небеско, а то није мали губитак за оног који верује у будуће; осим тога, чак и кад би он живео врло чисто, услед протицања живота и околности неизбежних у том звању, он не би могао да оде тако чист као што је сада. Не знамо да ли би доживео велике промене и запао у крајњи немар у коме би и умро. Сада се надамо да се он, по милости Божијој, преселио на место починка, јер није учинио ништа што би га лишило Царства небеског. Тада би пак, након што проведе много времена у државним пословима, помрачио себе многим мрљама, јер је реткост да човек обитава усред тако много зла и да остане добар, а сасвим је уобичајено да сагреши, вољно или невољно. Сада смо, међутим, избављени од такве претње и сасвим уверени да ће се он на дан Суда појавити у великом сјају, блистајући у близини Цара, претходећи Христу заједно са анђелима, обукавши се у неизрециву славу, стојећи испред Судије - Цара и служећи најпре Њему.



Због свега тога, остави сузе и јецаје, потруди се да живиш онако како је он живео или још и боље од њега да би се, изједначивши се с њим у врлини, настанила у исту скинију и поново сјединила са њим у бесконачне векове, не оваквом брачном везом, него далеко савршенијом, јер је овај брак само савез тела, а тај ће бити сједињење душе са душом, далеко присније, угодније и боље.


Преузето из књиге: "Слава Господу за све"

1 коментар:

Prosecutor B је рекао...

Диван блог!Све похвале!