Грци траже снагу у пророчанствима старца Пајсија

The Wall Street  Journal
03. децембар 2012. Год.

СУРОТИ, Грчка - Прије скоро три деценије, како легенда каже, брадати православни мистик је посјетивши ово мјесто, изрекао узнемирујуће предсказање: Грчка ћу у будућности доживјети велики поремећај и пометњу, праћену глађу и политичким немирима.

 

Вјерници кажу да је ова непријатна визија старца Пајсија, аскетског монаха који се упокојио 1994. године, у ствари била предвиђајући призрак преокрета који сада тресе ову, дуговима изморену земљу – доприносећи истовремено порасту интереса за православног светитеља,  међу Грцима који се труде да схвате смисао бруталне финансијске кризе.

 

Старац Пајсије, који је провео већину свог живота као пустињак на Светој Гори, монашком полуострву у сјеверноисточној Грчкој, постао је популаран захваљујући причама о његовим предсказањима и чудима, који су препричани у бројним књигама и објављени на интернету.

Беседа о Ноју

Ноје човек праведан, савршен у роду свом, Богу угоди Ноје (Постања 6, 9) 

Бити праведан међу праведницима дело је велико и похвално. Но кудикамо је веће и похвалније дело бити праведан међу неправедницима. А Ноје поживе међу људима, испуњеним неправде и злобе, пет стотина година поживе међу њима, и оста праведан пред Богом. И обрете Ноје благодат пред Господом Богом. Највиши судија, који гледа сва дела људска и процењује без пристрашћа и без погрешке, оценио је труд Нојев да се усред једног рода покварена и строптива одржи у правди Божјој, и наградио га благодаћу Својом. Несумњиво је, да је Ноје претрпео много мучења и горчине од злобних суседа својих. Несумњиво је, да он није могао имати пријатеља међу њима. Највеће је задовољство грешника, да свуче праведника у своју каљужу и да с њим подели свој грех.

 

ЉУБАВ – Печат нашег постојања

  „Не будите никоме ништа дужни осим да љубите

 један другога; јер који љуби другога испунио је закон“
 /Римљанима 13, 7-8/  

  

        Сви ми, ових дана, били смо у прилици да чујемо како је млада Јелена Трикић из Дрвара, настањена у Приједору, изнурена тешком болешћу одустала од терапије, од сопственог изљечења, како би на свијет донијела један нови живот – плод брачне љубави. Јелена се одрекла сопственог живота за живот свога сина; одрекла се времена и свега што је у времену, да би својом љубављу породила нови живот. И, можда, не знајући засијала пред свима нама, подсјетивши нас све заједно како је све оно што имамо или немамо недостојно овоземаљске бриге, јасно нам поручивши, оно што су Свети Оци од искона знали, – „Само дјела љубави остају“.

         И, заиста, само је љубав вриједна жртве и све оно у шта уткамо љубав надвладаће вријеме и нас у времену. Није ли и Сам Господ страдао из љубави према роду људском, јер „Бог је љубав“ (1 Јн 4, 8) и „који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему“ (1 Јн 4, 16).